Први је дан годишњег доба које је створено за љубав, светлост и лепа осећања. Сви осећамо   пролеће и оно се увек вртоглаво ушуња у наша срца и направи прави дар-мар.

У школи се на часовима српског језика читају најлепше љубавне песме светских и српских писаца. Сви пажљиво слушају песме о љубави – необичне песме Васка Попе, романтичне песме Пушкина, нежне песме нашег Змаја, елегантне Десанкине стихове и сви саосећамо са тужним Пандуровићем и замишљамо неке бисерне очи. Мало ћутимо. Затим, сви пуни утисака причамо о љубави. Дуго. (И, да. Морате знати да седмаци знају ко је био Влада Дивљан и слушају његове песме. J ) Свако има нешто да каже. Потом следи нешто још лепше. Ученици VII-2 на једном од часова књижевности слушају интерпретације песама о љубави разних песника и записују најлепше стихове, цртају оно што осећају или једноставно уживају затворених очију. Затим, неколико дана касније, следи оно највредније – ученик, инспирисан личним искуством и часовима књижевности, почиње да пише песме! J И то какве! Дивне. Уверите се сами.

Баш на тај дан

Баш на тај дан

Прекинуо се мој најлепши сан.

И баш тада је пресушио мој извор љубави, среће, топлоте.

И за мене нема више те лепоте.

Уживао сам у сваком њеном додиру, у свакој речи ма каква она била.

Мислио сам да ми је она

Као нека љубавна вила.

Али баш на тај дан

Схватио сам да митска бића

Ипак не постоје

И тада смо заувек

Нестали нас двоје.

Понекад још пожелим

Понекад још пожелим да си ту,

Да ти опет кажем

Да те волим највише на свету.

Понекад још пожелим да те видим јер можда ти се опет свидим.

Понекад још пожелим да те мазим да те као некад пазим

Понекад чак пожелим

Да те као раније молим,

Јер те још увек неизмерно волим.

Од кад си ме напустила

Од кад си ме напустила                           И баш ме она моли:

Дошао сам до лудила.                             „Неку другу заволи“.

Попустио сам у школи,                           Али ја је не разумем

А и душа ме много боли.                         Јер само тебе да волим умем.