Тестирања обављају школски психолог и педагог, а она се састоје из различитих питања, задатака, разговора са дететом и цртања.
У зависности од школе, примењује се неколико врста тестова, али сви за циљ имају да покажу степен емоционалне, интелектуалне и социјалне зрелости.
Јако је важно да сва три параметра задовоље критеријуме, јер је то једини сигуран показатељ да је дете спремно да се суочи са новим обавезама и окружењем.
Највећа грешка коју родитељи праве, тврде стручњаци, јесте што децу пре него што крену у школу терају да уче слова, да науче да пишу и читају.
То уопште није важно и то је оно чему ће их подучавати учитељ и учитељица. Много је битније да дете научите самосталности, односно да, између осталог, уме само да се обуче, пресвуче, завеже пертлу и води рачуна о својим стварима, књигама, опреми за физичко, прихвати похвалу и критику наставника, има изграђен однос према другој деци, зна да превазиђе конфликте и непријатне стуације, уме да саслуша и прихвати туђе мишљење или понашање.
Многи родитељи покушавају да дођу до тестова и да своје дете припреме за школско „испитивање“. То је још једна велика грешка, тврде психолози, јер уколико дете буде упознато са питањима и задацима на тесту, то неће дати реалну слику о зрелости, па се може догодити да током школовања буде погрешно процењивано и да школски стручњаци не могу да му помогну уколико до евентуалних проблема дође.
На оваквој врсти провере не може да се падне, поручују психолози, нити је важно да дете тестове прође без грешке. Кроз разговор, питања и задатке, психолог добија слику о томе шта детету добро иде, који је тип (визуелни, аудио, аудио-визуелни…), на шта треба обратити пажњу, односно које вештине код детета треба интензивније развијати. Постоје, на пример, деца која знају сва слова, течно читају и пишу, али нису спремна да поднесу критику или прекор учитељице.
У случају када дете не покаже добре резултате, односно када тестови покажу да одређена област развоја није адекватно завршена, од школског психолога и педагога родитељи добијају инструкције како да се понашају и шта треба да промене у свом односу према детету.
То не значи да дете неће поћи у школу, већ се родитељима дају смернице на шта треба да обрате пажњу како би дете са што мање проблема прошло кроз школовање.
Уколико психолог процени да дете није спремно за школу, родитељима се даје препорука да дете буде у вртићу још годину дана.
Проблем могу да представљају и све чешћи родитељски захтеви да деца из вртића иду у исто одељење, што је углавном неизводљиво, јер су групе из вртића велике.
Када педагог и психолог одлучују о састављању одељења, то чине на основу: постигнућа на тесту, полу, специфичностима детата и породице.
Неки стручњаци тврде да није добро инсистирати да деца из вртића буду у истом одељењу јер тако праве „затворене групице“ и теже се социјализују и прихватају непознату децу, док има и оних који тврде да позната деца једно другом олакшавају социјализацију и прилагођавање на ново окружење и околности.
Да бисте дете „припремили“ за тестирање, треба да му објасните како ће оно изгледати, да ће му тамо бити постављана питања, на која треба да одговори. Никада будуће прваке немојте плашити тестирањем и школом. Први контакт са школом на дете треба да остави позитиван утисак.
Полазак у школу је једна од највећих животних промена за дете и зато га треба адекватно припремити за промене које га очекују.

ДОБРО ДОШЛИ У ОШ „ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ“ !